Dr. Stiksrud: Znamo da postoji genetski doprinos depresiji, iako geni znatno manje doprinose depresiji nego ostalim poremećajima, kao što su autizam i ADHD. Genetski doprinos depresiji seže u rasponu 35-50 posto, što znači da najveći doprinos ne potiče od gena. Poreklo depresije je u iskustvu, a glavni krivac je stres.

Dr. Stixrud: Jedan od vodećih svetskih eksperata po pitanju mentalnog zdravlja dece i adolescenata, kaže da je prevencija problema sa mentalnim zdravljem kod dece i adolescenata od prioritetnog državnog značaja. Predusretanjem tih problema u detinjstvu i tinejdžerskom dobu, mogli bismo kasnije da sprečimo većinu problema mentalnog zdravlja kod odraslih, za koje plaćamo ogromnu cenu u smislu ljudske patnje, kao i troškova lečenja.

Dr. Stiksrud: Da, i nisam jedini. Vrhunski stručnjak u oblasti razvoja dečjeg mozga i problema s mentalnim zdravljem, posavetovao je jednog od mojih mladih pacijenata koji je želeo da prestane sa uzimanjem lekova, rekavši mu"Imaš moj blagoslov, sve dok činiš tri stvari: održavaš urednu dnevnu rutinu, dovoljno spavaš i naučiš da meditiraš". To je rekao, jer je radio na Nacionalnom Institutu za zdravlje, gde su istraživači ispitivali povezanost stresa i depresije. Znao je da ljudima, kada postanu depresivni, hormoni stresa ispadaju iz ravnoteže. To se može sprečiti normalizacijom odgovora na stres. Upražnjavanje tehnike Transcendentalne Meditacije dvaput dnevno pomaže mladim ljudima da uspostave red, strukturu i dnevnu rutinu u svakodnevnim aktivnostima, što omogućava nervnom sistemu da bolje funkcioniše.

Dr. Stixrud: Da, i jedna od veoma zabrinjavajućih stvari u vezi depresije jeste koliko je mnogo ima kod mladih. Nije potpuno usaglašeno mišljenje, ali mnogi profesionalci iz ovog područja smatraju da se suočavamo s epidemijom depresije. Praktički, svi se slažu da depresija napada sve mlađi uzrast, tako da je pre dve do tri generacije prosečna starost onih kod kojih se javljala depresija bila 34, 35 godina. Sada je to uzrast od 14 godina.

Istraživači kažu da depresija ostavlja ožiljke na mozgu, tako da čak i ako se tinejdžeri leče od depresije i ona se povuče, kasnije su pesimističniji nego što su bili ranije. Imaju više teškoća sa spavnjem nego ranije, što ih dovodi u rizik da ponovo postanu depresivni. I svaki put kada osoba padne u depresiju, veća je verovatnoća da će imati doživotnu depresiju, zbog čega stručnjaci kažu da je prevencija problema mentalnog zdravlja kod adolescenata od prioritetnog značaja.

Dr. Stiksrud: Video sam dečaka sa ADHD-om kada je imao 10 godina, i bio je izuzetno hiperaktivan, ali i neobuzdan, sjajan, izuzetno zabavan, izuzetno pametan i neizmerno drag. Video sam ga ponovo kada je imao 16, i bio je na antidepresivima. Rekao sam „Dakle, šta se desilo sa Zoloftom?" A on reče „Pa, kad sam bio mlađi, zvali su me Kuliša, jer me ništa nije moglo zabrinuti, stalno sam bio dobro raspoložen, a onda sam se sudario sa srednjom školom, i nisam se mogao naspavati. Jako sam želeo da idem „Kod Vojvode" i počeo sam ostajati budan do 01h svake noći, trudeći se da furam školu što sam bolje mogao. I istrošio sam se. I pao u depresiju."

I mislim da se ovo događa stalno iznova, naročito devojkama, jer kad jednom dođu u tinejdžerske godine, devojke su mnogo podložnije depresiji nego momci. Obavljam mnogo savetovanja sa privatnim ženskim školama, od kojih mnoge imaju prezahtevan nastavni program. Pokušavam im pomoći da shvate da na duže staze ne želimo da ove tinejdžerke budu tako umorne i pod takvim pritiskom da usled toga padnu u depresiju. Na Harvardu, na primer, 80% studenata koji su učestvovali u novinskoj anketi, izjavilo je da se osećaju depresivnije nego prethodne godine.

Dr. Stiksrud: Rekao bih da je podučavanje mladeži programu Transcendentalne Meditacije argumentovano najbolja stvar koju možemo da uradimo za njih. Kažem ovo jer im to može pomoći da kreiraju za sebe ambijent koji je relativno ne-stresan, da normalizuju svoju reakciju na stres, da uspostave red i redovnost u svojim dnevnim obavezama i da dožive dubok nivo sreće, kreativnosti i energije.